EPIZODA: TEHNIČKI PREGLED U KNINU br. 2

Lagano se približavao naš red, pa je poznanik rekao: “Ako ne prođem, voziš me u Vrliku.”

“Ko da ću ja proć ako vi ne prođete?! Prošla ne prošla, idem kući autom, ionako mi auto u Vrlici popravljaju.”

“Aha. Ja ću svog ostaviti u Kninu.”

I stvarno - lik nije prošao! Kočnice su bile problem, pa mu zbilja nije sigurno voziti.

Kad je počeo oblitat oko mene, shvatila sam da misli ozbiljno. Sjedim u autu, čitam knjigu, dođe on: “Čitaš ti, a? Bibliju jel?” Smijem se (očito glas o meni ide isprid mene, po običaju.): “Ne.”

“Nemoj me slučajno ostavit!”

Uto dođe i zaposlenik: “Ovo je moj dobar prijatelj, povezite ga u Vrliku kad završimo.”

Stigla konačno na red, zahvalila Bogu što nisam ja morala drndat po autu, već je čovjek sve preuzeo na sebe. Valjda je primijetio da sam u grču, pa je počeo neobvezno ćaskati: “Dobro ste učinili što ste se tu preselili! Imate čist zrak, puno zdraviji život nego u velikom gradu. Ja više nikad ne bih moga živit u Zagrebu!”

“Moji se baš i ne slažu, ali ja se nisam pokajala. Samo šta su mi ovakve situacije stres, nisam nikad dosad ja bila odgovorna za ‘ove muške stvari’.”

“Ma nije to nikakav bauk, kakvi bi mi bili da ne izađemo u susret dami, pogotovo tako uvaženoj.”

Malo mi je neugodno, ali samo se zahvalim bez uobičajene autoironične opaske o vlastitoj uvaženosti. Kad pričam sama o sebi, obično se forsam - ko sam ja sam, ali od drugih teško prihvaćam komplimente. “Hvala vam, eto baš ste mi uljepšali dan.” Vidim da mu je drago, produžim platiti ostatak kod kolegice mu, ispadne da je i manje nego je isprve rekla.

“Dobro da je tako!”

“Je. Sad se osjećam baš odraslo!”

“Kako mislite?”

“Dosad nisam bila zadužena za ovakve stvari, pa sad kad je dobro prošlo ponosna sam.”

“Ma mi žene sve možemo, nemojte se podcjenjivati.”

“Znam, ali valja i muškima dati da imaju kakvu ulogu!”

“Naravno, oni su za fizikaliju, a ne za ove uredske stvari.”

“Ma nisam ni ja za to, kamoli muški.”

Opet je pomislila da se podcjenjujem, objasnim da nije tako, već mi ured nije prirodan ambijent - puno mi više pašu aktivniji poslovi od ovih sjedećih.

“Sve je to s razlogom, i što ste vi baš ovdje i što radite to što radite.”

Mislim si ja - garant je vjerobrijač. Kad sam već preuzeta, pitam je jel je; ona potvrdi. Poželjele smo si sreću, zahvalila sam se na ugodnom iskustvu i krenula prema autu razmišljajući o putu prema Kninu. Financijski mi je ovo bilo dosta iscrpljujuće, pa sam se bojala dodatnih troškova ako ne prođem tehnički. Ali tada sam pomislila: ‘Dobro, Bože. Ti znaš s kolko para ja raspolažem, šta mi je potrebno za normalan život, pa Ti se prepuštam. Ako auto ne prođe, valjda imam dovoljno da to sve pokrijem. A bi’ će da imaš nešto drugo na umu - tko zna koga ću sresti dok se sve to bude odvijalo! (Sve više uviđam da ljude koje susrećem iz nekog razloga i moram susresti, bilo zbog njih, ili zbog sebe, ili zbog nečega trećeg.)

Tada shvatim: em sam tehnički prošla, em sam ušla u ćakulu s hrpom ljudi! Nije to bilo ništa posebno, ali tko zna čemu će poslužiti. Ja sam napravila najbolje što sam znala u tom trenutku.

Uto mi je naišao i putnik do Vrlike. Ulazi u auto, a ja kažem: “Znate li vi koliko puta sam ja išla na vozački? Pitanje je kolko vam je ovo sigurno” smijem se.

“Mogu i ja vozit, nije problem.”

“Za vikend su mi prije auto sreundale, bolje da se drži mene.”

Tako da sam dobila instrukcije - “ovdje uspori, prebrza si, tu slikaju, moraš imati obje ruke na volanu…” Rekoše mi u nedjelju da prebrzo vozim, a odmah sam znala da će to biti problem čim se oslobodim. Volim brzinu, šta ću. :zubo:

Ipak smo sretno stigli, a ja sam bila spremna opušteno riješiti i privatne zavrzlame koje sam si natovarila na vrat vlastitom krivnjom. Više se ništa nije činilo tako dramatično - bit će il neće bit. Valjan razlog trenutno je izvan mog domašaja, al šta sad. Ne mora sve ni biti uvik podvedeno pod moj razum i logiku!