KAJACI I KOZE POVEZUJU LJUDE!

Osmislili smo si izlet!

Bilo je to ovako: prije par tjedana na turu kajacima došao nam je bračni par iz okolice Drniša. Kći je našla ponudu Vrlikadventure i počastila ih.

Kako su mužu u priči spomenuli da drže koze, odmah je dogovorio kupovinu kozjeg sira, pa mi je najavio da idemo do njih kad ga usire.

Nisam to nešto posebno doživjela jer sam računala da nam je to samo dobra izlika da nešto usput vidimo ili skoknemo do Drniša.

Kad je žena izvadila dvi litre domaćeg vina i načela sir s paprikom, a muž joj javio priki da neće na druženje jer ima goste, shvatih da sam bila u krivu.

A onda mi je postalo jasno zašto me čovik odvuka k njima: ćaknuti su ko i mi <3

Ona ima svoj obrt, on stalni posao, ali usto uzgajaju već godinama kruške, proizvode svoje vino, a prije par godina počeše i s kozjim sirom jer im najmlađa kći ne podnosi kravlji, a baš baš ga voli jesti. Uskoro su shvatili da bi mogli početi i s prodajom, a sad već jedva mogu napribavit koliko ga ljudi traže.

Naravno, ispade da su jedno vrijeme obojica radili na istom mjestu, pa imaju i zajedničke poznanike, što je još razmahalo čitavu priču.

A sad – što je meni posebno dobro leglo bila je činjenica da sam konačno mogla razgovarati o idejama! Vidjeh da se radi o ljudima koji nisu dopustili da ih okolina uvjeri da je glupo držati stoku i da su budale zato što teško rade te su se k tome odselili na selo.

Jer se, kao, više isplati ležati u 40 kvadrata u Splitu i Zagrebu i raditi za par stotina eura u trgovini.

„Evo ovaj susjed je drža kafić u Splitu i nedavno je sve proda i vratio se ovde, uze kokoši, posadio smilje i sad uživa. Reka je da mu ni'ko ovaj mir ne može platit, puka bi da je još malo osta tamo.

A prvo šta su ga pitali kad je doša, bilo je: 'Šta je bilo, šta si propa?'

Ne mogu ljudi vamo zamislit da bi iko tu doša, a da ga nije nužda natrala.“

Prvo sam se nasmijala, a kad smo se u razgovoru vratili na tu priču, ispričah i ja svoju. Taj dio mi je uvijek bio najteže probavljiv – da ljudi ne vide koliko su sretni što žive na ovakvu mjestu i ništa od tih blagodati ne koriste, već još seru po tome što imaju.

„Kad mi ljudi krenu kukati da nas ima sve manje i da će kraj propasti, uvik kažem 'Pa šta onda?'

Prvo, neće propasti jer će netko drugi doći ovde živit. Ako se Vrličanima, Drnišanima i ostalima ne sviđa, i bolje neka idu. Zašto bi bili nezadovoljni? Neka dođe Kinez kojem će ovde bit lipo.“ rekoh.

Tako smo se dotakli i Balkanaca u bijelom svijetu, tj. Skandinaviji i kako dođe do kuršlusa kad se tamo dosele.

„Znate onaj vic kad je Dalmatinac doša u Norvešku i vidio hrpu lososa u vodi?

Uze dinamit i diga sve u zrak. Ljudi gledaju šta se događa i pozovu nadležne. Ali nisu pozvali policiju, već osoblje psihijatrijske bolnice! Oni ne razume kako bi ne'ko zdrav to napravio.“ prepričava moj muž.

„Je, to stoji, al znate šta sam ja čula kad sam upala na predavanje o tome na politologiji?“ (Tu sam objasnila kako se to može iako nisi student toga faksa jer je javna institucija, pa svi građani imaju pravo na informacije koje se tamo pružaju :D )

„Profesor je objašnjavao kako su Skandinavci bili homogeni, nije ih razjedinjavala ni različita vjera niti rasa, pa su mogli lako postići zajedništvo, a time i blagostanje. Na pitanje studenta zašto onda isto nismo postigli i mi Hrvati, odgovor je bio 'Mi smo pod tuđom čizmom već 1000 godina. Navikli smo državu doživljavat kao tiranina kojega moramo preveslati. Usto su nas kmetstvom vezali uz zemlju, što se Skandinavcima nije moglo učiniti jer im je zemlja neplodna tajga ili tundra.'

Znači, imamo mi dosta otegotnih okolnosti, pitanje je kakvi bi i napredni zapadnjaci bili da ih je netko tlačio tisuću godina!“

Kimaju svi glavom.

Opet imam neku asocijaciju. Neki dan sam pogledala film s Willom Smithom i njegovim sinom: Potraga za srećom. Dao mi je za misliti jer se radi o čovjeku koji neuspješno pokušava skrbiti za svoju obitelj i nitko mu ne pomaže. Kako bi postao broker, mora besplatno stažirati, a nakon posla trči sa sinom da dođe prije 17 sati kako bi uhvatili mjesto u prihvatilištu za beskućnike jer su ih istjerali iz stana zbog neplaćanja stanarine. Na kraju osniva firmu i postaje multimilijunaš.

„Je, odlična priča o ljudskoj ustrajnosti, ali ja sam se zamislila o američkom društvu. Kakvi su to ljudi koji gledaju čovjeka što se trudi priskrbiti za svoju obitelj, a ne može zaraditi ni za stanarinu? Nema nikoga da mu pomogne. Jeste li vi u Hrvatskoj čuli za takav slučaj?“

Svi niječno odvraćaju glavom.

„Ni ne mora svatko imat svoju kuću ili stan, ali ima obitelj i prijatelje koji neće dopustiti da nema gdje prespavati ili šta pojesti. I to je po meni puno vridnije nego sve materijalno šta imaju te tzv. bogate nacije.“

Četiri sata kasnije smo se konačno oprostili uz dogovor da drugi put svratimo nevezano za sir. :D