KOMEDIJA ŽIVOTA

U ponedjeljak (22.2.) sunce nas je izmamilo iz ureda, pa smo stale u bašti kod kolegičinog prike. Znam da je iz Kijeva, odmah smo se o tome 'zadojmili'.

„Promini županiju, nema ništa od natječaja kod vas.“ kaže mu kolegica.

„Za šta natječaj?“ pitam ja.

„Za planinarsko društvo.“

Bilo je neizbježno da se dotaknemo pitanja parka prirode jer i Vrličani i Kijevljani pretendiraju na sjedište.

„Ionako bi bilo pošteno da Kijevo dobije, oni su i pokrenuli čitav postupak.“ kažem ja.

Gleda momak ispod oka i govori: „Eto došla u Vrliku pa ćete je izgubit, još će prić nama kad dobijemo sjedište.“

Smijem se ja i govorim: „Ne mislim ja više ni za koga radit nakon ovoga. Il ću bit privatnik il kućanica. Ionako imam ideju za biznis, čak bi mi dobro došlo da mi ne produže ugovor.“

Mislim se hoću li izložiti svoj plan i nastavim: „Vidiš, u Vrlici nemaš šta kupit za marendu, nakon 10 u pekari nemaš ni peciva.“

On će na to: „Ma ko će ti tu kupovat, ko tu radi?“

„Kako ko? Triba mi ionako samo desetak ljudi, ni ne mogu ih više obedit. A kolko samo ima starih momaka, matere su već pri kraju, ko će njima spremat ručak“, keljim se ja.

Gleda on prema kolegici i govori: „A ja mislio ne'ko normalan doselio.“

Umirem od smija i vičem „Pa ko bi normalan doselio vamo, jesi naivan!“

Još je netom prije izjavio da je ovde dosadnije nego u Kijevu.

„Moja teorija ti je da je samo dosadnim ljudima dosadno.

Okej, i meni nekad bude dosadno, ali to je samo tako ako moram biti u društvu dosadnih ljudi. Kad sam sama nikad se ne dosađujem.“

„A ne znam, baš nemam više inspiracije za posa, odvika sam se.“

„Kako moš imat inspiracije za konobarenje? Šta za to tribaš imat inspiracije? Il je to poetski izričaj za 'ne da mi se'?“ I dalje se ja smijem, njemu se izgleda stvarno ne da, a i pauza je pri kraju, pa smo krenule prema općini pokupiti papire.

Kako sam planirala sutradan otići u Sinj, morala sam natankati goriva nakon posla. U glavi sam verglala kako ovaj put moram sama natočiti jer je sramota da se stalno bojim da ću nešto krivo napraviti. Kad ono – vidim rodijaka kako ulazi u benzinsku.

„Stani! Sad ćeš ti lipo gledat dok ja tankam gorivo da ne bih nešto zabrljala.“

„Štaš zabrljat, jednostavno je to.“

„Neka tebe za svaki slučaj.“

Tako mi u priču – bila sam kod njegove majke prije desetak dana, njega nije bilo. Kaže išao kartati u Garjak. Dovršavam ja famozno tankanje, pa slušam na pola uha.

„Drugi put kad dođeš, javi 10 minuta prije.“

Gledam ga zbunjeno – pa valjda sam skontala sad kako se to puni, neće biti potrebe. Taman da ću to zaustiti, shvatim da priča o dolasku kod njih i krenem umirat od smija.

Ah, lipo li je biti živ!

Preuzeto s FB stranice Vrlika u mom srcu - Nedo Ćurak