KUKAR VOL. 2

Jednom davno pisala sam o fenomenu 'Dan kao život.'

To vam u mom rječniku znači da obično navečer ne mogu mislima obuhvatiti sve što se dogodilo u tom danu, pa imam dojam kao da mi se cijeli život odvio tijekom tih šesnaestak sati koje provedem budna. Kako to zna biti dosta iscrpljujuće, uvijek kažem da apsolutno nemam ništa protiv završetka ovozemaljske priče kad god Gazdi ćeifne. Računam da me onaj drugi život neće iscrpljivati. :D

Ovo vam govorim zato što još nisam došla do kraja priče o srijedi, 24. ožujka, danu kada u Vrlici nije bilo struje do 15 sati.

Imala sam laganu grižnju savjesti jer ne mogu raditi, a imam posla ako mislim sve ostaviti u redu nakon 31.3. Nije mi ni baterija kod laptopa bila napunjena, pa stvarno nisam imala nekog izbora. Vodič je imao GSS šihtu izvan vrličkog područja, pa ni Otišić nije došao na red, stoga su mi na pamet pale dvije opcije – ili otići upoznati naše Britance ili u drugi dio Kukra.

Kod Kukra mi nije trebala asistencija; odlučila sam se za tu opciju.

Nakon što naložih vatru (uništila sam sikiru, jadna ti sam), napravih ručak, otiđoh do Peruče da se protegnem i kratko odmeditiram nad svojom egzistencijom, zaključih kako će mi biti dosta ura prije mise da prođem naumljeno.

Čini mi se da me uočio čovjek s kojim sam pričala prošli put, samo bi'će nije ubra da sam to ja. Naime, ovaj put sam bila adekvatno obučena – traperice i gojzerice stajl. Dočekao me pas odmah čim sam zakoračila iz auta, tiho me onjušio i ispratio iz 'svog dvorišta' (nije dvorište jer nema ograde, ali pobro zna svoje granice).

Odabrala sam skretanje desno uzbrdo pitajući se hoću li tako samo zaokružiti dio sela koji sam već prošla ili je to taj nastavak koji su mi spominjali. Uskoro shvatih da nisam falila (a sutradan saznah da ima kuća i nizbrdo lijevo; dakle, predstoji mi Kukar vol. 3).

Ne znam zašto se to katkad kod mene dogodi, ali s vremena na vrijeme obuzme me neki neopisiv osjećaj divljenja ovoj prirodi, a onda odmah i zahvale što imam priliku hodati ovuda kuda su moji preci išli prije mene stotinama godina. Opet sam se vidjela kako se vozim iz Vinalića prema poslu, gledajući u Gradinu obasjanu suncem i misleći: 'Ne mogu virovat da je ovo moj život! Od svih Mutića koji su tu mogli živjeti, baš sam ja ona koja se vratila...'

Napola porušene kamene kuće obrasle bršljanom podsjetiše me na Zoriće u Vinaliću, pa se počeh baviti mišlju kako oko mene ima previše ljudi, ne bi se bilo loše skloniti u Kukar u jednu takvu kućicu. Znam, znam, nema mi pomoći haha.

Svojedobno mi je prijatelj predložio, s obzirom da svaki dan idem na Glavicu, da si tamo izgradim kuću. Rekoh: „To mi uopće ne bi bila baza jer mi onda Glavica ne bi bila distanca od kuće.“ Potrebni su mi ti dnevni bjegovi od ustaljenih prostora i rutine, a Vinalić to stvarno pruža – imaš valjda desetak različitih ruta kojima možeš otići u šetnju.

Vidim da i Kukar ima svoje konje za trku: šuma iznad kuća je čudo, a vidi se otamo i polje i Peruča, dok je s druge strane Vrlika.

Dočekala su me i dva druga psa, ali ovi bijahu dosta nepovjerljiviji od prvog pajde – krenuše lajati oba puta kad sam prolazila, pa je vlasnik izašao vidjeti što se događa.

„Ja sam ih uznemirila“ mašem i smijem se već nastavljajući dalje jer je skoro 17:30.

Nakon kraće stanke poviče za mnom: „A tko nas je to posjetio?“

Predstavim se kao službeno lice (:smij:) i ukratko ispričam kako prolazim sela kad uhvatim vremena da vidim sa čim još Vrlika raspolaže. Naravno, uobičajeno pitanje jest čija sam. Kažem, spomenem babu, naravno da zna. Vrlo brzo dolazimo do stalne teme – 'sve propada, zaraslo, nema ljudi.'

„Ajde, neće li ipak krenuti na bolje...“ kažem ja.

„Ne znam, nije vam lako, vama mladima. Nemate sigurnog posla, korona, potresi...“

„A ko da je vama bilo. Najveća razlika je u tome što mi očekujemo puno više. Koliko ste vi više radili nego mi i opet niste imali ništa zagarantirano. A mi svi tražimo garanciju ili ne mrdamo. Ne isplati nam se.“

„Jesmo. Iša sam ja na građevinu i u Sombor i svuda po tim krajevima, Slavoniji. I vaš ujac je iša, svi su išli. Radili smo i zaradili, pa smo proširili i kuće. Evo vidite, staru stričevu sam srušio, napravio ovu i onu pokraj. Bratovu proširio. A sad nema nikoga, samo ja i žena. Jedna unuka je u Barceloni, druga u Zagrebu.“

„Pa da, ali vidite kako nam je sada, puno lipše je živit na selu nego u gradu. Ja da sam bila u Zagrebu za vrime korone, svrcila bi. Možda se tako i drugi odluče vratiti vamo.“

„Je, ova u Barceloni ne može nigdi, radi od kuće. Turistički je vodič. Slala je i vamo ljude, al je sad sve stalo. Ali znam ja da neće oni tu doć, ne pada im na pamet. Ne žele ljudi danas imat nikakvu odgovornost. Jedna ima 32, druga 30 godina, kad im spomenem udaju, krenu se smijat: 'Prošlo je to vrime, dide.' Šta ću, onda mučim.“

„A ko to zna. Nisam ni ja očekivala da ću doći tu, pa nu me.“

Smije se on: „Je, isto mi je drago šta ste došli! Oćemo u kuću?“

„Neću, fala vam. Odredila sam na misu u 6.“

„Mi više ni ne idemo, žena je imala moždani, pa neću riskirat, ko zna šta mogu donit.“

„Razumim. Idem onda pomalo, bilo mi je drago!“

„I meni! Pozdravite sve, svi mene znaju kod vas.“

Smijem se ja, pasi opet laju, neki čovjek gleda u čudu, još ja krivo skrenem (blažena moja nekoordinacija u prostoru :facepalm:) i lagano krenem prema autu gruntajući: 'Ova barcelonska vodičica pravo bi i mogla doći s obzirom kako život piše čudne (i najzanimljivije!) priče.'