KUĆICA NA SVILAJI

Vraćamo se danas sa Svilaje, išli smo na dva dana opiturati kuću. Ujutro u 7 me zbunilo kad čuh zvuk auta i glasove ljudi koji se iskrcavaju. A ja ogrnuta dekicom hodam da se zagrijem :zubo: Zaboravila jaknu, naravno.

Ispada da su sad u žešćim radovima na razminiravanju po Svilaji i Dinari. Cilj je bio tu postaviti vjetrenjače. Na Dinaru valjda neće, ali na Svilaju bi mogli. Nisam ni znala da rad vjetrenjača negativno utječe na ekosustav emitiranjem frekvencije – remeti trasu pticama i pčelama, a i ostale vrste zaziru od njihova neprestana zujanja.

Gledamo u „nasad“ vjetrenjača pred nama i ja komentiram: „Izgledaju mi ko groblje.“

„Groblje čovječanstva“ odgovara mi muž. Uz još pokoju psovku prema političarima koji to omogućavaju. Tu ga cenzuriram.

Nisu me toliko vjetrenjače inspirirale koliko pirotehničari. Pitam muža zašto se time nije bavio nakon rata, a obzirom da je njegova ekipa postavljala mine.

„Nisam lud! Nema potplaćenijih ljudi od njih.“

„Ozbiljno? Mislila sam da su oni cijenjeni.“

„Ma kakvi. Tu su išli oni najočajniji, s dugovima, kreditima. Sad bi im plaća mogla bit 2000 eura, al ajde ti razminiravaj za te pare. Šezdesetak ih je poginulo nakon rata…“

Šokiralo me to, pa sam nastavila razmišljati o rečenom.

„Sigurno bi bili puno cjenjeniji da neke postavi mine po npr. Zagrebu. Ovako ovde živi šačica ljudi, ako koji čoban nastrada, koga briga.“

Dok smo se spuštali, muž je pustio dva vozila da prođu. Nisu ni trubili da se sklonimo, mahnuli u znak pozdrava.

„Šta misliš jesu li zbog bliskog susreta sa smrću ponizniji?“ komentiram tu njihovu nenametljivu gestu.

„Sigurno. Promine to čovika.“

„Šta ste onda vi dok ste bili u gardi bili isto ponizniji?“

„Jesmo.“ Kratka pauza. „Ma nisu svi. Bilo je i tamo bahatih debila, neke ništa ne minja.“

U biti sam se već dan ranije počela iščuđavati kako čak ni branitelji oko mene nemaju neki osjećaj za opće dobro. Dok smo piturali kuću, verglam ja: „Kako to da od vas toliko samo vas dvojica (podaci poznati u redakciji :D ) imate osjećaj za opće dobro pa odnosite iz svoje kuće da bi ova planinarska imala sve potrebno? Ostali tu dođu samo ist i pit, rađa im je samo kamuflaža, više-manje.

Šta ih je uopće motiviralo da idu u rat ako ih ne zanima dobro zajednice?“

„Nije svak iša iz ideala. Bilo je tu svakakvih ljudi s različitim razmišljanjima.“

Bi će da ja i dalje glorificiram sve sudionike Domovinskog rata. To mi je zbog ćaće, znam. Jako ga je pogađalo kad bi vidio da ljudi oko njega gledaju samo na svoju guzicu. Isto se tome čudio ko pura dreku, što bi rekli Zagorci.

Nakon 3, 4 ure rada, gazda je već razmišljao kako bi krenuo s gradelama.

„Daj, imamo još vrimena za njih, idemo dovršit ovo, pa ćemo se kasnije bavit mesom.“

„Da sam bio s njima, dovršili bi prvi zid i to bi bilo to, već bi se svi ponapijali.“

Smijem se ja i govorim: „Bitno da ti kažeš kako sve moraš sam, da od mene neće bit nikakve pomoći!“

„Ja sam i računa da ćeš ti otić u šetnju i čitat knjigu cili dan.“

„Ti uvik pretpostavljaš najgore!“

„Tako mi je lakše.“

Jedino što me napao da sam napravila isto sranje ko i njegov prika, zakeljala sam štokove s jedne strane. Budući da je boja mahagonija bila jadna, nisam ni skužila da je taj dio već opituran. Kako nije prikrila stare mrlje, nonšalantno sam ostavila tragove zelene po rubovima, misleći da će se to kasnije proći smeđom piturom. Moj bed :zubo:

Zaključak izleta je bio da mu nikad nije bilo bolje tamo nego sad sa mnom. :D

A i ja sam osjetila zadovoljstvo kad sam poprala suđe i riješila se svih staklenih čaša i šalica, a i većine tanjura (otetih iz svekrvine kuhinje). Imala sam osjećaj kao da vraćam imovinu ratnom stradalniku :zubo:

Više neće biti pranja tuđih čaša! Odsad svak nek sebi nosi ako misli išta piti.