LJUDI ILI ZIDOVI - ŠTO JE BITNIJE?

Petak (7.5.) bio je čudnjikav.

Nisam se osjećala najbolje, već danima sam stalno pospana i malaksala unatoč svim kavama koje konzumiram; vani je oblačno, a kolegica i ja se nameračile ići dati krv. Nikad dosad nisam imala problema, pa sam očekivala kako će tako biti i ovaj put.

Da sam se prevarila shvatila sam kad je doktorica izjavila: „Ne čujem ništa. Dajte mi desnu ruku.“

Dala ja, računam da mi se puls ne čuje, čekam što će biti dalje.

„Skroz slabo čujem. 105/70. Prenisko.“

„Živa sam, evo stvarno!“: smijem se ja.

Gleda me pomalo zabrinuto i začuđeno jer je zadnji put kod vađenja krvi tlak bio povišen. Kažem da se danima ne osjećam najbolje, stoga je zaključila da ne bih trebala davati krv ovoga puta.

Razočarana se vukljam do ureda, ali prije toga idem na drugu kavu da dođem k sebi. Čak je i djelovala! Da sam znala kako će mi izgledati idući telefonski razgovor, ne bih je ni pila – tlak mi se zasigurno nenormalno povisio nakon njega.

Sugovornica mi je bila mama.

Ne čujemo se naročito često, možda dvaput tjedno i sad se već nakupilo dana od zadnjeg razgovora. Kako sam rješavala neke tehnikalije za natječaj, čantranje mi nije smetalo.

Sve je bilo dobro dok se nisam dotakla ideje renovacije Vinalića.

Prije toga sam pitala kad misle doći.

„Na me ne računaj prije devetog miseca.“

Već vidno iznervirana govorim: „Ma šta se mene tiče, ne morate ni dolazit! Ima ko oće.“

„Šta ću ja ostavit vrta, kuću i posa da doli dolazim. Lakše je tebi doć vamo.“

„Po čemu to? I ja idem na bus ko i ti. Dočekala bih te i dovezla u Vinalić.“

„Nemoj se ti sa mnom svađat, šta vičeš.“

„Uopće ne vičem, već ti kažem. Ne morate dolazit, neću ni ja k vama. Ionako se za Uskrs nisam ni odmorila dok nisam došla natrag.“

Sad, kako sam točno krenula pričati o renovaciji, ne znam. Znam samo da je odgovor bio: „Pametnije ti je da šparaš novce!“

„Za šta, molim te? Valjda moram uredit prostor u kojem živim.“

„Npr. za pir. Šta ćeš kad budeš morala organizirati svadbu?“

Slušam i ne vjerujem.

„Kao prvo, pitanje je kad će to bit. Dotad tribam živit, ženo božja! Kao drugo, korona je, ni ne organiziraju se velike svadbe.“

„Eto tvoja prija je organizirala.“

„Pa je, al sigurno nisu bili veliki troškovi.“ govorim i mislim si o čemu pričamo, ovo je žešći moronluk.

Objašnjavam joj kako mi izgleda ko da su oprali ruke od mene, više ljudi sa strane pomažu da se naša kuća uljudi nego oni. Nije stvar ni para, već dobre volje da se makar potegne tih dva tjedna godišnje šta eventualno provedu ovdje.

Opet ona kako oni ne mogu ostaviti Zagreb, kako će se brat istrošiti na kupovinu stana i sve u tom tonu. Rekoh: „U redu, aj bok“ ljuta ko ris.

Odmah sam lamentirala kakva mi je obitelj, sve dok me najbolja prija nije presjekla: „Pa dobro, otkad te znam, nijednom ti nisu odmah rekli Da, ali kad bi krenula sama, nadošli bi. Poslali su ti novce kad si se doselila, čak su te na kraju mislili i voziti, dali su ti ćaćin auto kad ti je triba... Jednostavno ih prihvati takve i nastavi kako si planirala. Sigurno će na kraju i oni sudjelovati.“

To mi je dodatno diglo tlak! Izdramatizirala sam: „Ne! Dižem ruke od njih i sad ću dalje sama.“

E sad, kako je uopće krenulo s tom pričom?

Dok sam bila u Zagrebu za Uskrs, intenzivno sam razmišljala koliko je besmisleno da išta renoviram. Prvo, nikad neću imati dovoljno novaca da to platim, a oko sebe imam ljude kojima dobro dođe da im dadem koju kunu svaki mjesec, pa zaključih da mi je bolje u njih „ulagati“.

Svrnula me prijateljica koja je došla za Praznik rada i krenula uzimati mjere ze kuhinju. Naime, dopremit će od svojih donje elemente, pa gleda šta bi s frižiderom i kaučom. (Znate da sam njega dobila prije tri mjeseca, jel.)

Zarazio me njezin entuzijazam! Još je ekipa za pituranje od prošle godine odlučila ponoviti radnu akciju, s temom po mom izboru. Odmah sam počela razmišljati šta bih mogla u vezi vlage poduzeti, ali mi je nekako zvučalo prenadobudno da se u to upustim čim sam dala zadnju „ratu“ za auto. A kredit znam da ne mogu dobiti jer sam zaposlena na određeno.

(Soba je najkritičnija, sad je još gori taj zid.)

Vjerojatno bi ostalo na tome da kolegica i ja nismo završile na piću s njezinim rođom.

Opet ja nešto spominjem Pajdu i opet me čovjek ošine pogledom. Ovaj put sam znala o čemu se radi – u Vrlici živi i Pajdo ljudsko biće. A baš slučajno Pajdo se uskoro ženi, pa svaki put kad nekom neinformiranom spomenem svog psa, misle da razaram veze i brakove. :rofl:

Kolegica opet smijući se govori: „Rekla sam ti ja da si se tribala posavjetovat sa mnom kod davanja imena pasu!“

Umirile smo njenog rođu, kadli on dometne: „Ako ti triba štagod radit kod kuće, moš zvat Pajdu, on ti je odličan za to.“

„Ma da?! Pa baš mi i triba! Je li pouzdan?“

„Je. Još će ti izać ususret oko plaćanja. A rodica i ja doći ćemo s njim dat ti ruke da brže završi.“

Gledam kako kolegica guta knedlu i smijem se. Ne shvaćam ga ozbiljno, ali bacio mi je bubu u uho. Idem provjeriti s prijateljem jel Pajdo kao majstor čemu i ima li njegov broj.

„Di si se ti uvalila u pare? Jer kuća se renovira samo kad se dočepaš para.“

„Ma nigdi, di ću se uvalit. Odlučila sam pokrenit priču, pa vidit neće li Bog providit.“

„Aaa. Uzdaj se ti samo u to.“ U prijevodu – nema od tog ništa.

Smijem se ja, zapravo i sama misleći kako to nije neka nužna stavka. Ako sam dvi zime spavala u vlažnoj sobi, očito nije toliki problem. Ali kad sam već krenula (+ nadobudni voltareni žele da napravim procjenu potrebnih radova kako bi znali što im je idući korak. Znam, s kim se i ja družim :cerek: ), odlučih nastaviti, šta sad.

Naravno, nisam se još javila Pajdi, ali sam u međuvremenu uzgredno dospjela do vinalićkog majstora. Nije mi ni pao na pamet dok mi nisu rekli da radi s mojim rođakom kojeg mi je susjed preporučio. Rođaka, naravno, ne poznajem osobno, ali pamtim zanimljivu priču od prije desetak godina. Facebook je bio u svojim začecima, počeli su me dodavati neki Vrličani koje ne poznajem, među njima i on, pa sam pitala ćaću tko bi to mogao biti. Kaže on meni tko mu je ćaća, ja u šoku!

„Otkud njemu sin?! Šta nije on stari momak?“

Naime, čovik je čuva ovce, a kako je dosta njih vamo neoženjenih, nikako mi nije padalo na pamet da ima obitelj! Malo kad sam bila toliko iznenađena. :zubo:

I tako, majstor mi priča kako upravo imaju bagerić koji bi mogao doprijeti do moje kuće (na brijegu je, s regularnim se ni ne bi moglo), pa bi bilo najbolje da odmah sutra dođe i napravi procjenu te iskoristi bager dok je ovaj tjedan tu.

Za „ruke“ govori da ne brinem jer - citiram: „tu te svi cijene, svi bi ti pomogli“.

Naravno da to ne dolazi u obzir, ali plaćanje u ratama dušu bi dalo trenutno. Mislim si ja – ovo zvuči predobro da bi bilo istinito... Možda i jest, ali nije ni bitno.

Bitno je samo to da sam večeras bila u kući dobrih, zanimljivih i spaljenih ljudi (to je iz mojih usta kompliment jer sam i sama takva, a vrlo volim sebe :rašpa: :D ) koji kažu da dođem kad god hoću do njih. To mi vrijedi više od renovirane Vinkine jer bolje je ulagati u ljude i odnose nego u zidove.

P. S. Evo vam video od prošlogodišnje radne akcije. Već sam ga objavila, ali nisam na FB-u.

https://bozenamutic.wixsite.com/mysite/post/radna-akcija-pituranje-rezidencije-vinkina