RAZGOVOR (NE)UGODNI NARODA VRLIČKOG

Jutros (četvrtak, 4.3.2021.) nije mi bilo kolegice, pa sam zaključila da više nemam izlike u vezi zivkanja škola u Splitsko dalmatinskoj županiji. (Bude mi neugodno pričati pred njom, pa se radije bavim nečim drugim i odgađam pozive do daljnjega...)

Naime, prije dva tjedna poslala sam im mailove u kojima sam opisala što sve Vrlika nudi i zašto mislim da bi trebali vamo poslati svoje učenike na izlet.

I kako to obično biva, na mailove nitko ne odgovara, pa ih je potrebno nazvati da ih se dodatno zagnjavi ne bi li se malo pogurali da pogledaju ponudu i odluče. Već sam takve stvari radila za udruge, pa znam da sam čak dosta dobra, ali kako to ne volim – e to nisu istine! Znači, mnogo govori kad kažem da ću se radije baviti administracijom i birokracijom nego podići slušalicu. Uhvati me trema kad i mene netko zove, pa se tješim time da je najčešće grozno i onima koji zovu i onima koji primaju poziv, a to znači da mi ne treba biti grozno. Džabe.

Ali kako je moj čitav život svakodnevni izlazak iz komfor zone, shvatila sam da je danas taj dan kada moram probiti barijeru. Pa sam čekala i psihički se pripremala do prihvatljivog vremena za zvanje (neću baš u cik zore tj. u 7 kad počinjem raditi). U 9 sam podigla slušalicu i duboko udahnula.

I tad nastupa taj trenutak kad me lupi adrenalin, pa umjesto predviđena tri poziva zovem uru vrimena :zubo:

Smijem se na odgovore tipa: „Vjerojatno sam vas izbrisala, puno spamova dobivamo.“

„A znam, tako mi je i samoj, ali mogu li vas ponovno zaspamat?“ smijem se ja i dalje.

Neki glasić mi govori 'Nema ti od ovoga vajde.', ali opet si mislim 'Šta me košta probati...' Možda neki od njih nikad nisu ni čuli za Vrliku, tko zna što se iz toga može izroditi.

Ali ovo se može primijeniti na skoro svaki dio moga posla – uključujući i „izlete“ po selima.

Mislite da guštam u njima?

Ako da, varate se.

Nenormalno mnogo vremena potrošim na ohrabrivanje same sebe:

'Ajde, upoznat ćeš ljude, vidjet ćeš nešto novo što možda nitko tu ni ne doživljava kao nešto posebno, na kraju krajeva, i zabavno je' i sve tome slično. A zapravo prije nego zakoračim uopće nije! Glavom mi se roje misli: 'Ionako misle da si trknuta, šta će tek sad reći?!'

'Možda naiđeš na nekoga tko će te poslati u rodni kraj...'

'Ispast će da nemaš šta pametnoga radit...'

'Ko da je nekome drugome zanimljivo ono šta je tebi, ti ionako ne voliš biti turist...'

i sve ostalo u tom điru.

Ali kad se konačno odvažim, bez iznimke se dogodi neka kul stvar!

Tipa ono s Medom u Kosorima.

Tko je mogao pomisliti da ću baš na njega naletjeti i da će maltene svi u Vrlici i šire za to čuti. A pogotovo da će im to biti interesantno.

Tako da; kad me vidite idući put kako bauljam Vrličkom krajinom, znajte da mi nije svejedno i udijelite mi kost da se ne osjećam blentavo. :zubo:

Izvor: Facebook, Funny prank calls

P. S. Kad smo već kod serijskih poziva, jučer (srijeda, 10.3.) ja sam primila jedan vrlo zanimljiv. Tekao je otprilike ovako:

„Turistička zajednica Vrlika. Izvolite.“

„Bok, jel kod tebe Rodijak? (Da baš ne pišem ime jel.)“

„Molim? Nije.“

„Zva sam mu mater, ne mogu ga dobit na mobitel, a ona kaže: 'Oša je kod Božene. Jel bio pa je otiša ća?“

„Nije ni bio, očito ga je nešto omelo, pa se putem izgubio. Dobro, ali s kim pričam?“

Predstavi se, ime mi apsolutno ništa ne znači, pa se krenem smijati iz sveg glasa: „Koja apsurdna situacija!“ Smije se i on, ali vidim da njemu zapravo ništa nije sporno. Asociralo me na dozivanje frendova u kvartu: ono kad ti se ne da ići do portafona (il ne moš dohvatiti gumb :D ), pa staneš ispod balkona i dereš se iz petnih žila. Nema veze šta će te čut cila zgrada – cilj opravdava sredstvo! Tako i njemu – on za mene zna, rekli su mu da je Rodijak kod mene i uopće nije čudno da me zove na službeni telefon iako ja njega ne poznam.

A i ja se svemu čudim!

Dok sam zapravo prošli tjedan sličnu situaciju doživjela i od njega – nije imao pohranjen broj mog mobitela, pa me nazvao u TZ i kaže: „Dolaziš danas na ručak kod nas jel da? Da ne ispadne kako je neka zezancija.“ Smijem se ja, kažem naravno da dolazim i mislim se – oko hrane se bome nikad ne zezam! :D

Kad se sitim da su mi rekli kako ću umirat od dosade u turističkoj... Koja zabluda!