SVO MOJE VRIJEME JE SLOBODNO

Subota ujutro, 6. veljače 2021.

Otkad sam počela raditi volim te laganini subote, a i petke navečer kad se ne moram žuriti da sve stignem do 10, odem leći da ne budem zombi jer se dižem oko 4 i po, kvarat ure vamo tamo. I svaki put kad se subotom i nedjeljom probudim kasnije, neizrecivo sam zahvalna. Baš mi to vrijeme posluži kao distanciranje od posla, pa do kraja nedjelje zaboravim da uopće radim!

Imam i jutarnje rituale, ali ove subote sam znala da ne mogu stići sve što bih htjela, pa sam odlučila ostati kod kuće i očistiti sve što se nakupilo tijekom tjedna (i čvrsto sam odlučila da ću i tu sastaviti popis zaduženja za radni tjedan jer je grijota provesti pola subote u čišćenju. I to sunčane!).

Popodne sam trebala opet otići do Maovica jer su stigli turistički vodiči koji idu obići izvor Cetine i Gradinu aka utvrdu Prozor da snime reklamu za Vrliku. Nisam stigla na prvi dio, pa sam im se pridružila kod Gradine. Joško nas je sve okupio i rekao mi da ostavim auto kod skretanja za Gradinu. Mislim se ja ima li tamo kakvo proširenje, šta li. Kad stigoh vidjeh da ništa od toga, pa sam krenula prema vrhu. Ako Jozo (tako prozvasmo ćaćinu Opel Astru) mene izdrži s ovom vožnjom, triba mu dić spomenik! Taman iza mene dođoše i četiri žene, tražile da ih uslikam i iz priče shvatim da se jedna, Irena, neće s njima penjati jer se boji visine. Budući da sam čekala da mi se ostali pridruže, ušla sam s njom u priču: otkud su (iz Solina, ali podrijetlom iz Bitelića), što su posjetile i tako to. Uzvratila je i ona pitanjima, vidjela zagrebačke tablice, pa sam joj ukratko ispričala svoju priču.

Kažem ja: „Samo da nam je ljudi. Ali ne bilo kakvih – pozitivnih! Ovih drugih imamo već dosta.“ Smije se ona na to i kaže: „Da, evo nakon deset godina od doseljenja iz Kanade još doživljavam kulturološke šokove.“ Odmah sam naćulila uši i krenula ispitivati – pa kako to, zašto...? Zbog čega drugog nego zbog ljubavi. Muž je bio iz naših krajeva. „Sigurno i tebe ispituju zašto si došla, jesi luda.“ rekoh. „Mislim, ja samu sebe pet puta dnevno pitam jesam li luda, tako da im nemam šta spočitavat.“

„E vidiš, ja nisam imala taj luksuz. Zagreb je blizu, Kanada je drugi kraj svita. Da sam krenula u tom smjeru razmišljati, ne bi me ni bilo.“ Gledam u nju i mislim se – ovo si moram urezati u mozak. Uto dođoše i „moji“, pa sam se krenula uspinjati za njima. Kiku sam već upoznala, Frane, Dino i Ariana su mi bili novost. U prvih par minuta shvatila sam da se radi o opaljenoj ekipi s paprenim smislom za humor kojemu ne mogu odoljeti, osim kad zađe u prepucavanje trećeg C. A to se ubrzo dogodilo zbog rasprave fica vs. figa. Što je smokva, a što vagina još nisam načisto, a čini mi se nisu ni oni unatoč svim googlima ovoga svijeta.

U takvom raspoloženju otišli smo kod Joška na ručak – kako bi Frane rekao: na karakondžulu. Kako se u vrste riba ne razumim, znam samo da je bila grdosija i to prefina grdosija. Nisam se nešto miješala u njihovu zabavu, vidjelo se da guštaju, a ja sam bila u nekakvom kontemplirajućem modu. To jutro sam slušala video Ascension Presentsa i u glavi mi je odzvanjao odgovor Ivana Pavla II. na pitanje Što radi u slobodno vrijeme. „Svo moje vrijeme je slobodno.“ Toliki mir mi je u toj rečenici.

Dok su cure i djeca jahale konja (been there, done that, ain't never coming back :D ), pričala sam s Dinom koji se jadan morao dignuti u cik zore, u osam. Prosula sam se od smija i rekla: „Bome rano dizanje, ne znam što da ja onda kažem.“ Tu je nastupio meni dobro poznati pogled: tzv 'kakav si ti to čudnovati kljunaš'. Inzistirao je da mu kažem što radim u ta dva i po sata prije posla, a onda i otkud to da sam došla u Vrliku, hoću li se prebaciti u HTZ u Zagreb i sve tim redom. Ništa nisam odgovorila do kraja jer sam si mislila da kažem kako želim spasiti Vrliku od same sebe i da mi je prva ura u danu sveta ura, lagano bih mogla očekivati internaciju na Ugljan. Džabe predostrožnost kad sam pola sata kasnije za Franinu životnu filozofiju „Živi u sadašnjosti“ rekla da je totalno biblijska aludirajući na „Ne brinite se tjeskobno nizašto, svaki dan ima dovoljno svoje muke.“

Uskoro sam zaključila da bi bio red da krenem, Dino me zezao kako se moram pripremiti za spavanje; složih se i pođoh ća. Moram ja obedit svoj koncert i meditaciju, pa sam se uputila na Glavicu skoro čim sam stigla. Nisam se puno ni zadržala jer je dosta puhalo. Za završnicu sam izabrala Sašu Matića i Ona je moja (opet sam u nekoj nešto blažoj cajka fazi :zubo: ) i uputila se prema ulici kad odjednom začujem korake. Noć je, malo me začudilo, ali računala sam – okej, proći će pored mene, pozdravit ćemo se i dobro. Kad ono osjetim ruku na leđima. Okrenem se sa srcem u petama kad vidim - prijatelj mi pokazuje na pušku. Tad je krenulo: hranimo divlju prasad na Kuku, neku večer sam te mogao upucati da nisam uočio bljeskalicu, mogli su te napasti prasci od 100+ kila, ajde sa mnom da vidiš kuda prolaze. Niz upozorenja smijenila je „čeka“: i dalje se nadao da će kojega uloviti, pa smo potiho pričali (okej, on potiho, meni to baš i ne ide, pogotovo kad se cerim) i gledali ima li šta. Nije bilo.

Istinabog, nije on prvi koji me upozorio, koju večer prije zvala me rodica da mi kaže to isto. Ja sam samo zaključila: „E to bi bila zanimljiva smrt!“ I prika je isto komentirao: „Samo čudo je kako si ti još živa!“ „Čini se da imam dobrog anđela čuvara.“

I tu večer me dočekalo isto pitanje kao popodne – što me tu dovelo. Ovaj put nisam eskivirala odgovor. Pomislih: Ovo je toliko nerealno s oba aspekta, ali vidjeh isto tako i ljepotu u toj nerealnosti. Ne bi mi bilo žao dati život za nju, točno da se nikad i ne ostvari.

UPDATE: Jučer mi iskočila na FB-u ova slika kao uspomena od prije 6 godina. The Wire <3 Pomislih kako prigodno! :cerek: :D