VRIME DA SE NE BUDE BABA

Sjećate se onog crnobijelog božićnog filma – Divan život?

Radi se o liku koji zaželi da se nikad nije rodio, ojađen činjenicom da će ostati bez svega i neće moći brinuti za svoju obitelj jer ga bogati zlikovac želi uništiti.

Pomalo blentav anđeo nudi mu mogućnost da vidi kakav bi svijet bio da nije ni postojao.

Žena bi mu bila plašljiva usidjelica, djeca mu se ne bi ni rodila, gradom bi zavladao gore navedeni zlikovac… Pogledajte ako niste, jedan od najboljih filmova ikad snimljenih što se mene tiče.

(preuzeto s gizmostory.com)

E, upravo sam se njega prisjetila baš jučer.

Dan je bio komatozan zbog tisuću stupnjeva u hladu, tj. kući. Nevoljkost da se pokrenemo nakon odrađene jučerašnje mega-ture s kajacima kod mene je uzrokovala nezadovoljstvo koje me do tri sata popodne naprosto preplavilo.

Mrzim stajati na mjestu.

Vrlo brzo se počnem osjećati beskorisno ako nisam nečim okupirana.

Ležanje ukoliko ne spavam nije mi nikakva uživancija. Dapače, uzrokuje početak lamentacija bez kraja i konca.

Tako sam i tada držala tiradu: „Vidiš, ovim curama od dva'estpet, šest godina je ko meni u to doba. Završila si faks, nešto radiš, družiš se, baviš se svim i svačim, ali zapravo nemaš blage dume šta ćeš od sebe. Kao, udala bi se, imala obitelj, ali potencijalnih ženika baš i nema. Ili ti se ne sviđaju, ili ne obadaju.“

„Ti si sad tu fazu prošla, pa misliš da im možeš dati savjet.“ odgovara mi muž, već navikao na moja palamuđenja.

„Zapravo, ne. I dalje sam u sličnom fazonu, kao i valjda 98 % ljudi koji vode besmislene živote. Rekla bih da 2 % možda na nešto suštinski bitno utječe, mi ostali samo pucamo u prazno.

Ono, želiš nešto jako jako, to dobiješ i vidiš da je u biti sve isto kao prije. Ništa posebno nisi napravio, ni na koga nisi utjecao, a karavane prolaze.“

„A šta život nema vridnost sam po sebi? I to šta radiš i u čemu uživaš…“

„Ma sve je to nebitno ako nešto nisi učinio boljim, ako nisi nekome popravio egzistenciju, ako se sve svodi na adrenalin i tzv. gušte koji ti se na kraju oseru jer te prestanu zadovoljavati, postanu repetitivni…“

Uglavnom, kužite poantu. Sve sam posrala, ništa nema smisla i gotovo.

Da se izvučem iz te letargije, odlučih povrigat par tava krumpira i tikvice, iako će to još dodati masu stupnjeva već užarenoj atmosferi. Nakon toga put pod noge i ode na jezero.

I mogu vam reć, pomoglo je. Kad smo se nanjupali, jezero je još jednom pročistilo i tijelo i um, pa se i moje raspoloženje popravilo. Pridružila nam se i kumica, malo bila s nama i kod kuće, na kraju sam je otpratila da zericu nasamo proćakulamo.

Dva sata kasnije i dalje sam je slušala. Bila sam frapirana njezinim načinom razmišljanja.

„Znaš, shvatila sam koliko je teško čak samo donit odluku da ćeš odsad nadalje bit drukčiji.

Osjetila sam to na svojoj koži kad sam odlučila da neću više njurgat jer se ponašam ko baba. Stalno kolutam očima, osuđujem na prvu, užas. Ne želim bit takva ni kad budem baba, a ne sad! Želim biti opaljena, vesela i kad budem stara.“

Slušam je i ne vjerujem što čujem. To je cura koja je svojedobno rekla „Promini dilera!“ kad sam predložila da okitimo bor na Glavici za Božić. Prva stvar oko koje sam je sprdala bila je baš to – da je prečangrizava za svoju dob. Da sad to nije sama spomenula, ne bih ni primijetila da se promjena stava zbilja dogodila kod nje.

I shvatim da sam ja bila jedina osoba u njezinom okruženju koja ju je tada izazivala na promjenu i pokazivala kako može i drukčije. A to nipošto nije zanemarivo ni nebitno, već je sama srž dobroga bivstvovanja na ovoj zemlji. Ako imaš priliku da to nekome preneseš, sritan si čovik. Tj, u onih 2 % si. (Ok, danas mi se ne čini da je samo dva :zubo: Hvala Ti!)

Ali isto tako kako sam ja utjecala na nju i njezine sestre, one su bile (i jesu) osvježenje meni svojim humorom i pomaknutim načinom razmišljanja. Tako nešto teško da sam u Zagrebu mogla naći, kamoli u selu od sto stanovnika <3

I šta onda poželjeti više od života :cerek: