ŽENA OD MALO RIJEČI

Utorak je, 2. kolovoza 2022.

To znači da sam na „turti.“ Sveti utorak. Nema kave, nema ručka, samo kruh i voda.

Jednom sam sigurno spomenula kako smatram da su me ti utorci dofurali u Vinalić.

Digod se dogodi da to znači kako predstoji moje vegetiranje. Tako je bilo ovoga utorka.

Otpravila muža, oprala kosu i suđe te se vratila u krevet. :zubo: Prenula se u 13:15 kad začuh švaganje po kući jer se u međuvremenu i muž vratio.

Prebacila se na kauč da mu pravim društvo dok ruča, a nakon toga opet zaspala.

Malo prije 16 sati ulazi gospodin u sobu i govori: „Idemo, moramo još stić na benzinsku.“

Apsolutno nemam volje, ali shvaćam da neću spavati ni sekunde po noći ako nastavim s ovom hibernacijom.

Tako se spremila u 15 minuta (opet nedovoljno brzo za gospodina, cilj mu je 3 minute) i dopustila da me odvede na Visovac jer je Gospa od anđela.

„Taj Visovac tako blizu, a ne znam da itko iz Vrlike ide kad je fešta. Bar da su dernečki katolici ko ti.“ – sprdam muža i iščuđavam se kako nemaju naviku bar za derneke ići ako već nisu od praktične vjere.

„Ništa to, svaki običaj se izgubio.“

Komentiramo dalje neke poznanike i to me prene:

„Teško je živit u malom mistu. Stvarno sve o svakome saznaš, htio - ne htio. Ja u Zagrebu nisam znala ni o kome ništa osim o ljudima s kojima sam zapravo bila u kontaktu.“

Kima on glavom, al vidim da u biti ne može shvatiti na kakvo blaženo neznanje mislim.

Dođosmo tamo nakon nekih sat vremena, čekamo misu u 18 sati. Taman ga krenula zagrliti kad dolazi kolega mu iz HGSS-a i govori: „Još ste dobri. Kolko je ono prošlo: dva miseca?“

Smijemo se, kažem ja: „Šta nije da bračna srića traje tjedan dana? Tako su nam rekli.“

„Ako ja svoje mogu trpit 20 godina, možete i vi dva miseca bit dobri.“

„Trpit se mora, samo valja izabrat razlog“ odgovaram.

„Istina.“

Pita nas jesmo u Kninu bili na zaručničkom tečaju pa prepričava scenu kad je on bio sa ženom: „Kažu oni nama – ženu tribate pitat triput dnevno kako je. Na to će jedan: 'Mogu ja tebe odma triput pitat Kako si? Kako si? Kako si?' “

Opet se keljimo, a ja kažem: „Šta tri puta? Žena može prominit raspoloženje u pet sekundi!“

„Da, možemo se triput u danu posvađat“ smije se on.

Napuštamo ga jer počinje misa.

Pomalo idilično, vjetar pirka, sunce se pomalja kroz grane, a „orgulje“ pokušavaju stvoriti atmosferu pobožnosti. Tu i tamo kod mene uspijevaju. Propovijed me nije zaintrigirala, više su me obuzimala vlastita razmišljanja.

Zašto danas ljudi nemaju potrebe za nečim višim?

Generalno susrećem ljude koji mi se žale na dosadu, napornu svakodnevnicu (više zamornu psihički nego fizički), a to ih ne nuka da uzmu stvari u svoje ruke i tragaju za rješenjem.

Ono, bar se bodi u žilu, al pokušaj nešto, matere ti.

Ta letargija najviše ubija čovika jer je stvoren za više. Ne da se čuva kako bi se balzamirao, šta li.

Prateći taj svoj tok misli, začujem riječi: „Ali Marija je bila žena tišine. Eto u ovom odlomku – rekla je samo 'Neka mi bude po riječi tvojoj'. Sve ostalo govorio je anđeo. A koliko mi pričamo uludo; o sebi, o drugima.“

Pa da! Vidim da me ta priča truje, ali ne posustajem.

Kasnije pričam mužu o tome, a on će: „Eto ga! Kako si se pronašla! I ti baš ne ustavljaš“ ceri mi se u facu.

„Aha, a tebe se to ne tiče, jel“ glumim duricu, al se istovremeno smijem.

Bome oboje imamo tu putra na glavi.